Мркоњић Град
Мркоњић Град је општина у југозападном дијелу Републике Српске. Налази се у саставу регије Бања Лука–Градишка–Мркоњић Град и спада у категорију развијених општина. Заузима површину од око 669,73 километра квадратнa и према резултатима Пописа становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013. године, има 15 926 становника. Граничи се са Градом Бања Лука, општинама Рибник, Језеро, Кнежево и Шипово и са Федерацијом Босне и Херцеговине.
У доба Римског царства, кроз овај крај пролазио је веома важан пут који је повезивао Панонију и Далмацију. На садашњем мјесту, насеље Мркоњић Град је настало 1593. године, када је своју задужбину (вакуф) подигао ага Ђукановић. Једно вријеме је носио назив Варцар вакуф све до 1924. године када добија садашњи назив. Назван је у знак захвалности Краљу Петру I Карађорђевићу – Мркоњићу, за учешће у првом босанско-херцеговачком устанку против турака 1875. године. 1943. године овдје је одржано I засједање ЗАВНОБИХ-а на којем је одлучено да Босна и Херцеговина постане шеста федерална јединица тадашње Југославије. Општину данас чини тридесет осам насељених мјеста смјештених већином у брдско–планинском подручју. Окружена је планинама Лисина, Димитор, Чемерница, Мањача и Овчара. Мркоњић Граду припада дио тока ријеке Врбас, у дужини од око петнаест километара, од Дабрачког завоја до улаза у кањон Тијесно. Стога је овај простор најпогоднији за развој брдско–планинског и руралног туризма. Томе највише доприносе планина Лисина и језеро Балкана које се налази у њеном подножју, као једно од најпосјећенијих излетишта у регији.
У овој општини, једна од дугих традиција јесте ковачки занат који потиче још из средњег вијека. Производили су се разни предмети за домаћинства, а најчувеније су биле косе зване варцарке. Као породични занат, вјештина каљења ових предмета преношена је с генерације на генерацију. Данас на овом подручју постоји неколико ковачница.
